KAPETAN MRVICA
Damiru Šarcu
U nediju parti kapetan Mrvica.
Brodovi parte pa se vrate.
Tako ti je sa životon.
Plovidu brodi…
vežu se za školje.
Plovidu školji kameni vapori…
Vezani morem vežu se za nebo.
Turali su se onde u splitsku luku,
s boršama,
karjolama,
mišalicama,
taksijima,
autobusima,
hladnjačama…
ljudi,
pasi i tovari…
izgubljena dica
i nađene stvari.
Cili labirint od plovidbenoga (ne)reda
od mutne zore do mrkla mraka…
od minus deset do plus četrdeset.
Ka lanterna na svom mistu
od partence do partence…
uz španjulet
kad triba koliko god uri triba…
uvik na svom mistu
otpraća i dopraća…
Čovik težačkoga lica
čudo šjor Mrvica…
Jidija se kad bi ga zvali kapetan.
A bija je kapetan.
Navigava petnaestak ljet,
diplomira i strojarstvo i nautiku,
doktor znanosti,
luke su mu bile draže od kapetanskoga mosta,
a tuka je more bome…
godina dosta.
Ma on i ni kapitan.
On je admiral.
Admiral splitskoga porta.
Kad je iša u penšjun
plakali su Spličani i boduli…
a za njeg pitali i pitaju furešti:
„Di je, visoki, kapetan
u rukom pletenoj vesti?“
I ni on mrvica.
Gromada je to od čovika.
Planina!
Naći će te to u riječima o njemu svima.
Skroz na skroz
srcen velikim ka vapor.
I sad negdi gor
u gornjem poratu čini red
smi se sa španjuletom
kad nije uposlen i u radu
dobivaju ga na vezu anđeli nebeski
u nebeskome vinogradu.
Nikola Šimić Tonin