Travanjska promjenljivost vremena donosi nove inspiracije za majstore poetskog izričaja, pa 24. travnja s početkom u 20 sati u Rock Art Caffeu ponovno možemo zajedno dotaknuti tišine i dubine emocija. Zapjevat ćemo stare hitove i podijeliti prijateljske osmijehe. Sreća je na dohvat ruke, samo trebamo ispružiti dlan i ubrati je pogledom, podijeliti osmijehom - kaže pjesnikinja Ljubica Ribić najavljujući još jedan Impuls poezije u Rock Art Caffeu, a ovom prigodom dolaze i gosti. Gost iz Zagreba je književnik Stjepo Martinović, koji dolazi s gitarom i španjolskim songovima, a tu su i Branka Kamenšek iz Kamnika, Slovenije te Zrinko Šimunić, koji će podijeliti s publikom svoje stihove. Organizator je Udruga za promicanje kulture Ritam misli .
Kaj je s teboj? (Autor: Branka Kamenšek)
Nič,
samo nehala sem se ubadati s tem,
kaj mislite o meni.
Skočila sem z gugalnice samoljubja in žrtve
in zdaj s popraskanimi koleni
ne ustrezam več vašim zahtevam.
Padec streznitve.
Svoboda!
Dovolj je, da vsi samo ste
in jaz samo sem.
Olajšanje!
Nič več ne ploskam predstavam,
ki mi niso všeč.
Nič več ne sodim in ne razsojam.
Enak odmev se sliši
iz mojih zlatih in temnih kotov ulic.
Občutek, ko sem se nehala
prilagajati in ugajati,
je kakor oranžna svetloba
zahajajočega sonca,
ko nežno obsije moje malo dvorišče.
Zavrtim se med žarki in zavpijem:
»Hej, svet!
Tukaj sem!«
Eleonora (Autor: Stjepo Martinović)
u tvon đardinu magnolija
kâ prinčipesa
u bilon 'alji
porat pojubila mareta
glas kasna galeba
tih i sve daji
oblaci, nebeske korabje
puni' jedara
ča nemir nosu
na rivi svibanjske divojke
dúge koluri svi
stali u rosu
a ti, Eleonora
kâ portugalsko vino
u svôn lipoti duraš
mûkon ovijena
i zanavik mi tajna
arome pelina
plemenita i gorda
neispivana pismo
ne primaš niti daješ
kâ nimfa kamena
toliko si mi dana
gorčinon zalila...
Eleonora, Eleonora…
Eleonora, Eleonora…
Mala galerija (Autor: Zrinko Šimunić)
Ponekad, kad ostane bez riječi
ona se sakrije u sliku svoje male galerije, onakve
kakvih više nema
pa stoga i tako dragocjene
Ona se okupa u odsjaju sunčeva sjaja
na staklu, na aquatinti
u žamoru davno prohujalog dana
Ljudi prolaze ulicom
kuće čangrizavo plešu u staklu
Slike vise između unutra i van
između sjene noći, sjene dana
Ona prebire po sjećanju, po harfi
i učini glisando na kovanoj
ruzinavoj ogradi botaničkog vrta, zapleše prstima
i noktima kvrcne
jedan mali, crveni valcer i gle …
Nema je više
Otputovala je u mislima, putuje nekamo …
